KAKO IZGLEDA SAVRŠENA ŠKOLA?
KAKO IZGLEDA SAVRŠENA ŠKOLA?
„Balavac” postaje genijalac
Najpre detetu dozvoliti da se dobro isprlja u blatu, pomoći mu da umesi nekoliko torti od peska, potom da protrči blatnjavim baricama, preko leta neka se okupa u reci, neka skakuće i okreće se! Zaigra fudbal, preskoči ogradu, pa napravi neku spravu u bašti, na reci, ili u bakinoj saksiji na terasi…
I neka zamrzne vodu u frižideru, u jednoj plastičnoj čaši, neka je malo posoli, a u drugu zašećeri (zasladi), pa neka vidi kako se koja zamrzava (kojom brzinom)…
Može da pomiriše cvet, osmotri mrava.
A onda, kad krene u školu, da nauči da grli i sluša prijatelje, pa da tečno govori.
A kasnije u petom?
E, tada bih svakom odeljenju kupila baštu ili njivu, neka zajedno sa nastavnikom gaje raznorazno bilje, uče u prirodi biologiju, geografiju, u pozorištu recituju i “vežbaju” kako se sedi, a u biblioteci kako se čuva knjiga…
E, ta škola je baš ona kroz koju je Tesla odrastao, puna slobode, ljubavi, nestašluka i znanja.
Uostalom, i nastavnicima dati da dišu u lepim trenucima, da zajedno sa decom rastu i neka se ponekad roditelj priključi toj bašti i njivi.
Kada steknemo osnovna znanja, kada sačuvamo prve biljke na njivi i stolice u pozorištu, onda ćemo brzo naučiti da vezujemo kravatu i biramo prave cipele.
Ko sačuva njivu, kad obuje cipele sačuvaće dostojanstvo, ljude, školu, i ljubav, i znanje… Sačuvaće decu!
P.S. Ja bih samo školu uzela za ruku i odvela je u realni život!
A savršena škola postoji – u njoj stanuje ljubav začinjena razumevanjem!
Na fotografijama Luka i Lana
NOBELOVA NAGRADA ZA BIBLIOTEKE
Kao mala bila sam oduševljena snimkom ceremonije dodele Nobelove nagrade za književnost našem Andriću. Ne znam šta je bilo fascinantnije: prisutne zvanice, domaćini, odela, otmenost, ozbiljnost…
Uvek bih se “prilepila” oko podneva uz ekran televizora i čekala da tadašnja varijanta “Trezora” prikaže jednog od mojih junaka.
Deka bi me obično sa smeškom posmatrao, pa onda seo pored mene i rekao nešto zanimljivo. Jedna od njegovih mudrosti koju i danas pamtim u vezi je sa mojim obrazovanjem.
Ako ikada postanem intelektualka (a verovao je da hoću) da moja diploma ne služi za pokazivanje prsta ka neobrazovanom čoveku ili seljaku, taj seljak se već dovoljno napatio i njemu nije potrebna priča zašto je propao, već pomoć da postane bolji no što jeste.
Možda zato danas tražim samo dobro u ljudima, posebno u deci.
A Andrić?
Eh, on je deo novčanih sredstava svoje Nobelove nagrade donirao bibliotekama u Bosni i Hercegovini.
P.S. Biti intelektualac je stanje uma, ne samo pitanje diplome!
